Медији нам таворе у мраку. И док већина посленика јавне речи ћути дрхтећи пред злогласним динкићевим законом о информисању, поједини новинари храбро износе своје ставове. Под насловом „Аферим, председниче“ колумниста Драган Ј. Вучићевић у „Пресу“ пише: „Апсолутну контролу медија, незапамћену у модерној српској историји, режимобранитељи покушавају ових дана да прикрију празним европејским причама. Тадићевске апологете систематски пласирају концепт другосрбијанског журнализма по коме се новинарима могу звати само они који пристају на беспоговорно покоравање досистичкој догми! Свако, дакле, онај који се усуди да проблематизује званичну верзију, свако онај ко критикује власт, свако онај ко се дрзне да прстом упери у Вољеног Вођу, тај се има одмах скратити за Главу“!
У свом уводнику главни и одговорни уредник недељника „Печат“ Милорад Вучелић пише: „Због до сада у Србији незапамћене и незабележене медијске контроле и огољене режимске пропаганде, као и огромних количина лажи које српске режимлије свакодневно сеју у политичком животу, све теже је разазнати марионетску суштину српских политичких лидера и проникнути у камуфлирану идеологију коју исповедају”.
Можда је управо ту “камуфлирану” идеологију прозрео и храбро на светлост дана изнео Његова светост патријарх српски Г.Г. Иринеј. „Прихватити нешто што нам је до јуче био љути непријатељ, који нам је оставио тешке ране, народу, нашој економији…Ако се то може лечити и залечити то је добро, али не знам да ли је тај лек поган за наше ране“, рекао је новинарима патријарх Иринеј после литургије коју је служио у куршумлијској цркви. Ако је то “нешто”, како је патријарх дефинисао, можда стратегијска војна конференција НАТО-а која је одржана у Београду, онда треба нагласити да ране задобијене 1999. године нису само прошлост. И престони Београд и места широм Србије још су увек изранављена. Остали су људи без својих најмилијих, остали су порушени објекти и остали су неморални људи којима овакви самити причињавају невиђену част. На њихову несрећу, остали смо и ми да их подсећамо на њихове нечисте савести. Лепо је то срочио Вучићевић: “Аферим, председниче”.