Дакле, циљ режимлија је да сав прљав веш задрже иза затворених врата, што би рекли „у кругу породице“. Корупција и корупционаштво треба да постану хит тема иза затворених врата, нека врста „монете за подкусуривање“ приликом поделе плена после победе на предстојећим изборима. Не дај боже да нешто процури у јавност. То им у предизборном периоду никако не би одговарало. И шта се онда дешава?

Штампа постаје талац режима. Уместо да анализира и прати друштвена и политичка питања у најбољем случају само преноси изјаве политичара. Наравно, те изјаве новинар не проверава и не поставља додатна шкакљива питања. Оним новинарима који покушају да се успротиве таквој уређивачкој политици прети се отказима и смањењем плате.

У праву је председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић када за сајт „Пиштаљка“ каже да је штампа у Србији у озбиљној кризи, јер не обавља посао контролора власти, не игра водећу улогу у јавном дискурсу, не обезбеђује разноврсност мишљења, не ужива углед.

Сетимо се само срамног затварања по показаном професионализму врхунске БК Телевизије. Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ) је тада издала саопштење у којем оштро протестује поводом начина на који је угашена београдска БК Телевизија: „АНЕМ верује да неодмерени поступци и мере Републичке радиодифузне агенције прете да компромитују читав правни оквир за рад електронских медија у Србији, а не више само поступак издавања дозвола за емитовање, који је још увек у току. Пред Републичком радиодифузном агенцијом стоји тежак задатак да уведе ред у хаотичну ситуацију у српском етру. Агенција ће у том смислу морати да доноси бројне тешке и непопуларне одлуке. Оно што, међутим, никако не би смела да ради је да такве одлуке доноси исхитрено, додатно узнемирујући јавност и без пуне усклађености са одредбама важећих закона“, наводи се у саопштењу. Новинари и уредници из других медијских кућа су тада немо посматрали како „седма сила“ губи битку.

Предстојећу победу на изборима СНС и опозциони блок који окупља треба да искористи за ослобађање медија од режимске стеге. Само у јавности и уз јавност демократија живи. Јер, гласачи имају право да буду упознати са радом оних које су изабрали.

У свом уводнику главни и одговорни уредник недељника „Печат“ Милорад Вучелић пише: „Због до сада у Србији незапамћене и незабележене медијске контроле и огољене режимске пропаганде, као и огромних количина лажи које српске режимлије свакодневно сеју у политичком животу, све теже је разазнати марионетску суштину српских политичких лидера и проникнути у камуфлирану идеологију коју исповедају”.

Можда је управо ту “камуфлирану” идеологију прозрео и храбро на светлост дана изнео Његова светост патријарх српски Г.Г. Иринеј. „Прихватити нешто што нам је до јуче био љути непријатељ, који нам је оставио тешке ране, народу, нашој економији…Ако се то може лечити и залечити то је добро, али не знам да ли је тај лек поган за наше ране“, рекао је новинарима патријарх Иринеј после литургије коју је служио у куршумлијској цркви. Ако је то “нешто”, како је патријарх дефинисао, можда стратегијска војна конференција НАТО-а која је одржана у Београду, онда треба нагласити да ране задобијене 1999. године нису само прошлост. И престони Београд и места широм Србије још су увек изранављена. Остали су људи без својих најмилијих, остали су порушени објекти и остали су неморални људи којима овакви самити причињавају невиђену част. На њихову несрећу, остали смо и ми да их подсећамо на њихове нечисте савести. Лепо је то срочио Вучићевић: “Аферим, председниче”.

Бивши министар и бизнисмен Милан Беко који је једно време био под заштитом ДС с правом каже: „Политичка олигархија (у Србији) заузела је феудализовањем све крупне националне ресурсе. Рекет се креће одозго према доле“. Александар Вучић је у праву када каже да председник Србије: „Застрашивањем грађана жели да задржи власт и новац који су његови сарадници и страначке колеге сакупили за време своје владавине”. Методе манипулације, корупције и застрашивања су примењене у логици владајуће политичке олигархије.

Велики бизнисмен један од најмоћнијих у ДС Драган Ђилас који је „сива еминенција” реклама, огласа и медија у Србији, бивши шеф канцеларије предсендика Србије и министар за НИП каже: „У Србији треба да створимо ситуацију да не треба да буде срамота бити богат ако се ради поштено, али свакако треба да је срамота бити много много богат, чак и више него на Западу, а да се радницима при томе даје плата 150 до 200 евра”, рекао је Драган Ђилас, градоначелник Београда, и додао: „Успешни привредници морају да вуку Србију напред, власници компанија морају да покажу друштвено одговорно пословање, а не да користећи сиромаштво стичу профит који користе за куповину јахти, некретнина и авиона“.

Треба подсетити да је Ђилас био финансијски „Божић Бата“ као министар за НИП „тежак“ 1,516 милијарди евра добијених од продаје „Мобтела“ компанији „Теленор“ и урушавајући Богољуба Карића као бизнисмена и политичара. Богољуб Карић је имао „петље“ да каже колика му је плата и шта поседује од имовине. То је засметало врху власти у Србији рачунајући и Бориса Тадића. Кренуло се у невиђену хајку на најусепшнијег бизнисмена у Србији. Поставља се питање, зашто Милан Беко ово што сада говори о државном рекету то није рекао 2006. године када су прогнали из Србије Богољуба Карића и отели му или уништили „Мобтел“ и друге компаније. Тада су привредници из клуба „Привредник“ ћутали или подржавали власт у спровођењу прогона Богољуба Карића. Народ је у праву када каже да ђаво увек дође по своје, па сада цену плаћају или ће платити и Беко и други етаблирани капиталисти.

Властима, али и бизнисменима из клуба “Привредник” сметало је укључивање Богољуба Карића у политику по мери САД или ЕУ. Да ли је Богољуб Карић требао да постане „жртва” српске олигархије да би се схватлио да власт наплаћује „рекет” од предузезника. Својевремено је Богољуб Карић јасно реакао да не жели да плаћа „рекет” властима. Изашао је храбро на политичку сцену и освојио 18 одсто гласова. Онда су сујетни бизнисмени и алави политичари решили да „униште” Богољуба Карића. Сада су они на реду!

Томислав Кресовић

Председник Либерално демократске партије Чедомир Јовановић изјавио је да се на политичкој сцени Србије формира нова коалиција Бориса Тадића и Томислава Николића, односно Демократске странке и Српске напредне странке. Ова политичка прича исконструисана је, пре свега, у договору ДС и ЛДП како би СНС била у јавности компромитована и како би дошло до „одлива“ бирачког тела СНС и коалиције коју је направила за превремене изборе.

ДС форсира коалицију са СПС како би у „фазној“ сарадњи ове две странке дошло до постепног „утапања“ СПС у ДС. Истовремено ПС покушава да перфидно елимнише ПУПС и да узме бирачко тело ове странке. Познато је да је више од 10 година бирачко тело ПУПС-а било заправо гласачко тело СПС. Истовремено СПС, али и ДС покушавају да се ослободе ЈС Драгана Марковића Палме. Интересовање за ЈС и Палмину политику у Јагодини посебно показује лидер УРС Млађан Динкић. Он је заинтересован да „игра“ између ДС и СНС. Зато се преко Ђиласа „помирио“ са ДС, али истовремено подржава и бившег градоначелника Зрењанина члана СНС Горана Кнежевића.

Динкић би пристао да буде и део политичке приче и са ДС, али и са СНС. Политичке калкулације и јавне „шпекулације“ полазе од могућности да УРС Млађана Динкића буду део власти са СНС и њеном коалицијом, али и са ДСС. Ова колација СНС са својом колацијом) плус ДСС и УРС, уз мањинске партије могла би се показати као добитничка. Друга опција је да УРС Млађана Динкића игра на потез са ДС и СПС, али не и са ЛДП Чедомира Јовановића. Лидер ЛДП Чедомир Јовановић води политичку борбу против УРС, али му смета и СПС. Јовановић би да добије пристојни део власти уместо СПС и УРС.

Томислав Кресовић

„Ево има неколико година како се борим против мојих партнера из лоповске коалиције. Људи, нисам могао више“, пише Динкић.“ Лудило је прешло границе: Борис Тадић тврди да је он уствари Мирко Цветковић! И врши његову дужност. Велику и малу!
Осим што мисли да је Цезар или папа, Тадић је један стручњак над стручњацима! Разуме се у електропривреду, у економију, у медицину, авио саобраћај, правне науке, биологију, хемију, географију, хотелијерство, домаћинство, материнство…
Не постоји област живота коју не познаје боље од сваке владе и свих министара. Е, да извинете, ја више нисам могао да чекам и молим правог Мирка Цветковића да добије дозволу да ради свој посао (мада, какав је, боље да га и не ради)“.

…„Даље, ако неко буде питао шта сам ја све ове године радио са Тадићевим демократама, морам да кажем да сам ја веровао у једну исту идеју као и они, али су се наше идеје разишле на „материјалном питању“. Испоставило се да је нама из Г17 било незамисливо да неко толико може да украде! Ја сам мислио, ако и буде неке корупције, неке провизије, неко милионче, тамо-овамо, али, брате, украсти на стотине милиона, ојадити државу за десетине милијарди! Па ја и да сам хтео толико да узмем, не би имао где да ставим те паре. Ево, одговорно тврдим, моја странка и ја немамо довољно торби, сефова, бисага, рупа и других скровитих места ни за пишљивих педесетак милиона евра. Баш кад би се некако стиснули, места има највише до сто милиона! Е, сад, треба замислити колики је капацитет Демократске странке!“

Можда текст и јесте нечија (не)слана шала. Можда све горе изнето није Динкић написао, али од истинитости овог написа нас све хвата ужасна језа. Држава нам тоне у језиви сваковрсни неморал. И зато је наш БУНТ оправдан! И зато је наш БУНТ једино могућ!

Оцена је да је подршка грађана Србије чланству у Европској унији у опадању и најнижа је откад се раде истраживања на ту тему, што се објашњава економским и социјалним разочарањима у политику актуелне власти. Влада Србије покушава да се докаже као максимално „проевропска”, али притисак ЕУ и САД биће завршетак сарадње са Хашким трибуналом и добијање позитивне оцене о европским законима, рачунајући и одложени закон о реституцији.

Србија je домаћин Самита атлантске политике, односно, прагматичне примене доктрине НАТО-а, као чланица “Партнерства за мир”. Очигледна је намера да се Србија у периоду од 13. до 15. јуна представи као конструктивни безбедоносни фактор на западном Балкану. Такође, актуелна власт доказује да уважава НАТО политику, иако заступа концепт војне неутралности. Ово је потреба да се преко „војне дипломатије” ојача војно стратершки углед Србије која је била дуго дефинисана као непријатељ САД и НАТО. Две трећине испитаника је против уласка земље у НАТО. Може се претпоставити да је та подршка опала због операције НАТО-а у Либији, чиме је грађанима освежено сећање на дешавања из 1999. године.

Док се владајућа олигархија труди да ојача везе са НАТО, јер се преко НАТО–а добија „зелени картон” за ЕУ, дотле лидер СНС Томислав Николић инсистира на јачању веза са Руском федрацијом. Лидер СНС Томислав Николић каже за „Итар-тасс”: „СНС се залаже за тесније везе са Москвом. После парламентарних избора намеравамо да активније радимо у том правцу и развијамо свестрану сарадњу са Русијом“. На конференцији „Европска безбедност у светлу избора 2012.“ Руски амбасадор у Србији Александар Конузин каже: „Не осећамо никакву ‘алергију’ према уласку Србије у ЕУ. Радићемо на томе да европске интеграције Србије не нанесу штету нашим односима који су већ вековима блиски”.

Грађани Србије и даље виде национални углед у СПЦ и ВС. Сваки пети грађанин је верске установе и војску оценио највишом (одличном) оценом, а најмању оцену су добили судство (у просеку 2,4), Влада Србије (2,26). Скупштина је добила оцену 2,07, а политичке партије оцену два. Очигледно је да су политичке институције на ниским гранама. Управо то потврђује да садашња власт није подигла не европски ниво државне и политичке институције које се показују као „кочничари” пута Србије ка ЕУ, са великом дозом корупције и партијске доминације и узурпације власти.

Томислав Кресовић

Резултати најновије међународне студије у којој је учествовало више од 5.000 испитаника из целе Европе, од тога 640 из Србије, показују да у нашој земљи 24 одсто становништва пати од психичких поремећаја везаних за страх. Страх је доминатна категорија у нацији. Њега производи држава и власт својом политиком, пре свега стањем на економском и социјалном плану, ширећи лажну наду и „шок терапију” егзистенцијалне апатије. Србија се и после 12 година од НАТО бомбардовања није ослободила посттрауматског стресног поремећаја. Скоро 20 одсто особа у Србији има последице НАТО агресије на психичком плану. Када се дода страх од губитка егзистенције и безнадежности, онда се може рећи да су ментални поремећаји по истраживањима Института за јавно здравље Србије порасли за 13 одсто од времена доласка нове демократске власти у Србији.

Поред стресних поремећаја, константно су у порасту депресија, агресија, насиље и суицид, као и рекордна употреба лекова за смирење. Стање у психијатријским болницама у Србији оцењено је као крајње незадовољавајуће. Архитектонско-технички услови, хигијена и опремљеност болница у којима су смештени психијатријски пацијенти на веома су ниском нивоу. Лечење психијатријских пацијената у овим установама је неадекватно, јер се, углавном, састоји од фармакотерапије.

Срби су само у овој години већ попили 4,3 милиона кутија седатива. Лекови за смирење у Србији су, иначе, дуго међу најтраженијима, па се тако сваке године прода преко десет милиона кутија ових медикамената. Нација се „дрогира” седативима и агресивним медијима. Стрес је у Србији постао начин живота, а у врху смо светске листе по броју самоубистава (на 100.000 становника – 18). Поставља се стратешко питање за кога гласа велика армија од 300.000 емоцијонално и менатално уздрманих људи у Србији? Очигледно је да велика већина гласа за владајућу коалицију која од власти очекује помоћ која им се нуди у предизборном периоду. Када им се дају гласови (партијама на власти), онда долази до великог разочарања због преваре. Међутим повратни ефекат утиче да депресивни и они пуни страхова и даље гласају за оне који сада владају, јер им они на власти прете да могу доћи други са којима ће им бити горе. Власт, пре свега, мисли на СНС и опозициони блок. Време је за друштвено трежњење и духовно лечење нације. Духовно лечење нације је везано за веру, наду, љубав и пре свега за успехе који подижу духовну снагу нације. Новак Ђоковић је очигледан пример позитивне енергије која делује као „антидепресив” у Србији.

Томислав Кресовић

МУП Србије постепено преузима од Републичког Хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗ) бригу о противградној заштити у Србији. Вишедеценијска служба са стручним људима прелази у оквир делатности МУП-а Србије што је нелогично стање. У противградној заштити усева много је теже него прошле године. Иако је Влада Србије интервентно одобрила 100 милиона динара за набавку ракета, од потребних 15.000 обезбеђене су само три хиљаде ракета. Противградна заштита у Србији је све слабија и неефикаснија, а разлози су, почев од злоупотреба средстава из буџета, преко деловања разних лобија који би да „штите“ сељаке од града, па све до марифетлука у фабрикама које производе пројектиле.

Противградна одбрана пребачена је у Сектор МУП-а за ванредне ситуације. Зашто је овај важан и стручан посдао пребачен у МУП Србије после скоро 60 година постојања РХМЗ Србије? Ова угледна институција стварана по светским искуствима и стручним кадром сада постаје „монопол” МУП-а Србије. Штете од града и јаких киша у Србији сваке године прелазе дестине милиона евера, посебно у периоду од 15. априла до 15. октобра, докле је сезона противградног деловања. Ко то зарађује на противградним ракетама у Србији ? Знамо ко највише трпи од удара града. То је пољоприврда и имовина грађана. Ако Србија жели да остварује профит у пољопривреди мора да се стратешки припрема против града и обилних киша.

Томислав Кресовић

Последњи у низу који је осетио оштру медијску гиљотину власти је сада већ бивши главни и одговорни уредник тиражног таблоида „Ало“ Антоније Ковачевић. Како пише у саопштењу за јавност Удружења новинара Србије (УНС) до његове муњевите смене је дошло због Ковачевићевог отвореног супротстављања притиску председника Србије на уређивачку политику листа коју је овај храбри уредник водио од јуна 2009. године и подигао на тираж од 128 хиљада продатих примерака дневно. Истини за вољу, можда таблоид „Ало“ шароликим садржајем спада у групу дневних новина које својим написима успешно одржавају низак културни ниво у Србији, али то не значи да власт има право да узима улогу супервизора рубрике у којој се објављују политички написи у овом таблоиду.

УНС подсећа да је Борис Тадић у интервјуу „Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу“ прошле седмице изнео тврдњу да је дневни таблоид „Ало“ „носилац антиевропског духа у Србији“, називајући „парадоксалним“ то што је реч о новинама у власништву „инвеститора из ЕУ и партнерских земаља“.

Званично образложење компаније „Рингиер Аксел Спрингер“, која је власник дневника „Ало“, „Блиц“ и „24 сата“, да је Ковачевић смењен због „различитих ставова о даљем правцу развоја Ало“, у супротности је са разлозима за смену које је редакцији „Ало“ саопштио Флориан Фелц, генерални директор компаније за централну Европу. Фелц је у четвртак увече рекао новинарима „Ало“ да је Ковачевић смењен због начина на који је „Ало“ извештавао о хапшењу Ратка Младића, односно, због тога што је Младића читаоцима „представио као људско биће“ а наводно изоставио изјаве „Жена Сребренице“.

УНС сазнаје да је главни уредник „Ало“, након објављивања интервјуа Бориса Тадића ФАЗ-у, добио подршку власника за досадашњу уређивачку политику оштре критике власти, да би после само неколико дана у Београд допутовао председник компаније Михаел Рингиер. Рингиер је лично сменио Ковачевића, после чега је отишао на вечеру са председником Србије.

УНС већ дуже упозорава да су српски новинари застрашени и понижени, а медији једнолични и политички строго контролисани. Блог БУНТ Богољуб подржава став УНС-а да је лицемерна пракса давања лажних изговора за политички мотивисане смене. И зато је наш БУНТ оправдан! И зато је наш БУНТ једино могућ!

Ево како се остварује овај бизнис. Чим је констатовао смрт, лекар Завода за хитну медицинску помоћ у Београду окренуо се покојниковој породици и дао визит-карту погребног предузећа које ће се побринути за организацију сахране. За ову „ситну” услугу доктор је од погребника добио „хонорар” од неколико стотина евра.

Тако су поједине сахране прошле године, када је цена сахране била око 50.000 динара, они наплаћивали 70.000 динара, па и 100.000 динара. Иако је овај посао кривчно дело од њега „трљају” руке појединици у здравственим установама и, наравно, погребници. Очигледно је да у Србији постоји „погребна мафија” која је увезана са ЈКП „Гробља” и која се утркује у ценама својих „услуга”.

Пошто је смрт „сигуран посао”, како кажу Топаловићи у домаћем филму „Маратонци трче почасни круг“, јасно је да овај ланац лекар-погребник ЈКП „Гробља” делује веома успешно и нико се не жали. Ако се узме да је просек зараде у Београду 44.345 динара или Новом Саду 43.915 динара, евидетно је да породица мора одмах да „кешира” скоро две плате да би упокојила своје сроднике. Држава је у највећој мери скинула обавезу надокнаде сахране и највећи терет је на породици. У 2009. години у Београду је умрла 22.181 особа, а 2008. године у Београду је умрло 21.700 особа. Дакле, у Београду умре годишње просечно 22.000 људи, а „трговци” међу којима су престонички лекари и погребници на илегалан начин тада зараде више од 10 милиона евера. Власт у Беогаду и шором Србије не намерава да се супротстави овом морбидном послу, нити суд и тужилаштво предузима мере против „погребне мафије”.

Томислав Кресовић